Šaran (lat. Cyprinus carpio)

Šaran je najznačajnija riblja vrsta ravničarskih voda, kako sa privrednog, tako i sa gastronomskog i sportskog aspekta. Najčešće naseljava kanale, jezera i mirnije reke, a za svoje stanište obično bira duže vreme potopljene panjeve i stabla.
Vrednost šarana uočili su jos stari Rimljani, a kasnije je iz Evrope preseljen i u Severnu Ameriku i Australiju. Danas je uzgoj šarana postao posebna naučna disciplina koja se pažljivo izučava u razvijenim zemljama sveta, ali i kod nas.

Telo šarana je izduženo i oblo, a glava krupna, sa ustima okruženim sa četiri izraštaja u vidu brkova. Ima jedno leđno peraje koje počinje oštrom žbicom. Leđna strana tela je različito obojena u zavisnosti od staništa na kome živi, dok je trbušna strana uglavnom svetlija. Primerci šarana mogu da dostignu dužinu i do jednog metra i masu preko 20 kg.
Meso šarana je preporučeno od strane Svetske zdravstvene organizacije (WHO) jer sadrži lako svarljive belančevine, a omega 3 masne kiseline koje poseduje preventivno utiču na olakšan rad srčanog mišića, kao i na celokupno zdravlje čoveka.
U cilju ishrane, šaran se veoma lako i brzo priprema i nezaobilazan je na trpezama tokom perioda posnih slava, a nutricionisti i ljudi koji brinu o svom zdravlju konzumiraju ga redovno.

Amur (lat. Ctenopharyngodon idella)

Amur potiče iz istoimene reke na granici Kine i Rusije, a u naše vode je prenet i naseljen iz Mađarske, kako bi se hranio vegetacijom u manjim kanalima i sprečio njihovo zaplićavanje. Zahvaljujući ukusnom i kvalitetnom mesu, vrlo brzo se našao i u redovnom ribnjačkom uzgoju. U prilog kvalitetu amura govori i činjenica da se u svojoj postojbini, Kini, uzgaja i konzumira preko 2.000 godina.
Amur je biljožder koji pripada šaranskom rodu riba. Usta amura su jaka i šiljata, predodređena za kidanje vodenog bilja, čelo široko.

Odlikuje ga snažno i vretenasto telo - sivozelenih leđa i blago spljoštenih bokova sa svetlijim trbuhom i sivim perajama. Može dostići dužinu čak i do 2 metra, a masa može biti i preko 50 kg (mada je lovni prosek od 3-12 kg).
Meso amura je posno i ukusno, pa je iz tih razloga ovo omiljena riba domaćina u doba posnih slava. Isto tako, meso amura je često na meniju u okviru raznih vidova dijetalne ishrane.

Tolstolobik (lat. Hypophthalmichthys nobulus i Hypophthalmichthys molitrix)

Tolstolobik je prenet u naše krajeve iz Kine. Gaji se u ribnjacima, a naselio je i Dunav i njegove pritoke. U naše vode se unosi veštačkim putem, poribljavanjem i najčešće zajedno sa amurom. Te dve ribe žive u nekoj vrsti simbioze, tj. amur se hrani višim vodenim biljem - fitoplanktonom (algama i jednoćelijskim organizmima), a tolstolobik nižim.
Tolstolobik je vrlo značajan za održavanje kiseoničkog režima vode, jer čisti vodenu površinu od zatravljenja.

Poznate su dve vrste tolstolobika: beli (lat. Hypophthalmichthys molitrix) i sivi (lat. Hypophthalmichthys nobulus).
Telo tolstolobika je visoko, sa strane spljošteno, a glava široka - sa debelim čelom i očima spuštenim ispod uzdužne ose tela. Zato je dobio ime debeločelac (na ruskom “tolstij lob” - debelo čelo) ili glavonja. Donja čeljust je izbačena i ide prema gore. Leđa su mu tamnosiva, bokovi srebrnasti, a trbuh beličast, nepravilno je prošaran bordo-braonkastom bojom. Prsna peraja dopiru do trbušnih, spljoštena su i usmerena prema nazad. Repno peraje je izrazito veliko i duboko urezano, a leđno peraje je kratko i izdignuto. Peraja su siva, a nekada i sa bordocrvenim senkama. Krljušti su male i tanke.
Tolstolobik je rečna, bela i nemasna riba. Meso mu je izuzetno sočno. Protkano je krupnim i jakim kostima, i može se konzumirati bez problema i sa lakoćom – zbog čega predstavlja pravu gurmansku poslasticu.

Kalifornijska pastrmka (lat. Parasalmo gairdneri)

Kalifornijska pastrmka je jedna od najrasprostranjenijih riba na svetu. Poreklom je iz Severne Amerike (Kanada, Kalifornija, i dr.), a 1893. godine njome se poribljavaju neke od voda Evrope i Balkana, nakon čega se za vrlo kratko vreme privikava na život u rekama i jezerima. U Srbiji se masovno gaji u ribnjacima, obzirom na činjenicu da veoma dobro podnosi temperature i do 25°C.
Kalifornijsku pastrmku često zbog veoma lepog izgleda nazivaju ružičastom lepoticom, iako se u njoj krije i veliki borac hitrih, ali gracioznih pokreta.

Odlikuje se relativno velikom glavom sa jakim vilicama bogatim oštrim zubima. Po glavi, leđima, leđnom i repnom peraju su razasute mnogobrojne crne pege, dok se duž bokova (od glave do repnog peraja) sa obe strane pruža po jedan niz (široki pojas) vrlo karakterističnih crveno-narandžastih pruga, koje su kod mužjaka jako izražene, posebno u doba mresta. Boja tela je promenljiva: leđni deo je modrosiv, bokovi su svetli, dok je trbušni deo srebrnast. Celo telo je pokriveno okruglastim, sitnim i tankim krljuštima.
Meso kalifornijske pastrmke odlikuje mali procenat masnoće (< 5 %), pa se svrstava u kategoriju posnih riba. Može se služiti kuvana, pržena i spremana na roštilju, a zbog neprevaziđenog ukusa koji pruža, nezaobilazan je specijalitet u svim ribljim restoranima.

Oslić (lat. Merluccius merluccius)

Oslić je morska riba iz porodice Bakalara koja nastanjuje istočni Atlantik - od Islanda i Norveške na severu, do Mauritanije na jugu (uključujući i Mediteran). Živi u dubljim vodama (od 30-1075 m), mada je najrasprostranjeniji na dubinama između 70 i 370 m.
Oslić ima izduženo telo, veliku glavu i usta crne unutrašnjosti u kojima se nalaze snažne čeljusti sa mnogo oštrih, igličastih, zakrivljenih zuba. Telo mu je prekriveno sitnim krljuštima.

Boja oslića zavisi od dubine i područja koje nastanjuje, i u spektru je od svetlo plave do sive u predelu leđnog grebena (ponekad sa nijansama zlatne), do srebrenkaste na bokovima. Mužjaci su nešto tanji i izduženiji od ženki.
Oslić se hrani manjom ribom, glavonošcima i račićima, životni vek mu je oko 20 godina, a polnu sazreva u četvrtoj ili petoj godini života.
Meso oslića spada u dijetalne namirnice, lako je varljivo jer sadrži malu količinu masti, a time ima i manju energetsku vrednost – pa se često preporučuje u ishrani bolesnika. Meso je bele boje, mekano, sočno i izvrsnog ukusa. Brzo i lako se priprema, a zbog svih kvaliteta koje poseduje predstavlja i dobru osnovu za riblje čorbe od morske ribe.
U prodaji se može naći filetiran, paniran i svež (ceo).

Skuša (lat. Scomber scombrus)

Skuša je sigurno jedna najpoznatijih riba ne samo među ribolovcima, već i kod široke populacije. Spada u proždrljive ribe i veći deo života živi u jatima na otvorenom moru, na samoj površini vode (mada se primerci mogu uloviti i na dubinama do 200 m) - hraneći se sitnijom ribom i ribljom mlađi. U određeno doba godine, tokom sezone parenja, prilazi obali i predstavlja lak plen ribolovcima.Skuša je riba izduženog tela sa zašiljenom glavom, krupnim očima i upadljivo velikim ustima u kojima je smešteno puno sitnih zuba.

Telo joj se sužava posmatrajući od glave ka repu, tako da je u korenu repnog peraja veoma tanko. Gornji deo tela je modrozelene boje, sa jasno izraženim, vertikalno postavljenim crnim prugama, a u predelu stomaka riba je srebrnastobele boje. Leđna peraja su joj izrazito račvasta. Prekrivena je jako sitnim krljuštima koje se lako skidaju. Može da naraste do dužine od oko 60 cm i težine oko 3 kg, ali joj je prosečna lovna težina oko 0,5 kg.
Meso skuše je sito i meko i ima izrazit i prepoznatljiv ukus, pa je, posebno za ljubitelje plave ribe, ona pravi specijalitet. Bogata je polinezasićenim Omega-6 i Omega-3 masnim kiselinama. Kao i sve morske ribe bogata je i jodom, neophodnim za sintezu hormona štitne žlezde, što je još jedan od dodatnih kvaliteta ove široko popularne ribe.

Papalina (lat. Sprattus sprattus)

Papalina je sitna plava jatna riba, koja igra važnu ulogu u lancu ishrane ostalih morskih riba. Predstavlja sitniju „sestru“ sardele, ribe iz iste familje – a zovu je još i „Papina ribica“. Brojna je u svim severnim morima Evrope, a u većim količinama naseljava i severni Jadran. Zbog svoje ishrane u koju spadaju planktoni, uglavnom se nalazi u relativno zatvorenim i morima manjeg saliniteta, kao i oblastima rečnih ušća u mora i okeane. Na takvim mestima se mogu videti ogromna jata ove ribe.

Papalina može narasti svega do 14 cm dužine i dostići jedva 0,02 kg težine. I pored velikog izlova ove ribe, potrebno joj je relativno kratko vreme za potpuno obnavljanje populacije – do 5 godina, mada jedinke retko kada dožive ovu starosnu granicu.
Leđna strana tela papaline je zelenkasto-plava, a bočna i trbušne strane tela su srebrnkaste boje.
Zbog svoje niske cene prilikom kupovine, papalina je veoma čest gost na svim trpezama.
Papalina se može spremati za ishranu bez prethodnog čišćenja (otklanjanja glave i utrobe) i konzumirati zajedno sa svim kostima.
Njeno meso je veoma bogato Omega-3 masnim kiselinama. Priprema se veoma lako i brzo, za svega par minuta - na vrelom ulju ili u fritezi.

Škarpina (lat. Scorpaena scrofa)

Škarpina ili škrpina pripada porodici Scorpenidiae (sa oko 350 vrsta), koje naseljavaju pretežno tropska i toplija mora, ali i najhladnije delove severnih mora. Međutim, najučestalija je u Mediteranu. U Jadranskom moru naseljava sve vrste dna (kamenito, peskovito i muljevito) sa malom količinom rastinja. Isključivo boravi na morskom dnu, zavisno od vrste od 1-2200 metara duboko, pri čemu sa porastom dubine raste i prosečna veličina škarpine.

Škarpina ima zdepasto telo, koje je veće u prednjem dijelu i zbog koga joj je kretanje dosta ograničeno. Glava škarpine je puna kožnih nabora, kao i karakterističnih izraslina koje joj služe u lovu i nastavci su izuzetno okoštale lobanje. Ima velika usta, sa vilicama punim malih i usko zbijenih zuba. Telo škarpine je u prednjem delu prekriveno malim, dok su leđno, bočno i repno peraje snabdeveni jakim bodljama. Sve bodlje na telu predstavljaju odbrambeni mehanizam, a one na leđima sadrže toksične materije koje kod čoveka mogu izazvati jak i dugotrajan bol.
Što se tiče njene boje, primerci sa većih dubina imaju izrazito crvene nijanse, dok su one koje žive u kamenitom plićaku - braon boje sa tamnim mrljama po telu. Škarpina ima sposobnost mimikrije (prilagođavanje boje određenih delova tela okolini) i na taj način se kamuflira i ostaje neprimećena od strane svojih neprijatelja. Interesantno za škarpinu je to što (u zavisnosti od ishrane) menja svoju kožu 1-2 puta mesečno, poput zmije. Mada svojim snažnim ustima može zagristi i drastično veći plen nego što je to za nju uobičajeno, škarpina se uglavnom hrani manjim ribama, mekušcima, kao i ljuskarima čiji oklop može slomiti.
Škarpina može narasti do 50 cm u dužinu, i težiti do 5 kg. Veoma je izdržljiva i može dugo opstati van vode, kao i bez hrane.
Sa gastronomskog stanovištva, ovo je riba prve kategorije, cenjena u celom svetu. Meso škarpine je belo, nemasno, jedro i čvrsto i najčešće se koristi za pripremu brodeta.

Tuna (lat. Thunnus)

Tune predstavljaju najpoznatiju vrstu plave morske ribe. Pripadaju familiji Scombridae, uglavnom rodu Thunnus. Glavna staništa ovih riba predstavljaju tropska i suptropska mora, mada ih ima i u svim drugim morima (neke od većih vrsta tune mogu kroz mišićnu aktivnost povisiti svoju temperaturu krvi iznad temperature vode, što im omogućuje da žive u hladnijim vodama i da opstanu u širokom rasponu morskih sredina). Ova riba je izrazit predator, što je čini izuzetno popularnom i atraktivnom za sportski ribolov.

Postoje razne vrste tune, ali najčešće su plavorepa (lat. Thunnus thynnus), žutorepa (lat. Thunnus albacares), prugasta (lat. Katsuwonus pelamis) i bela tuna (lat. Thunnus alalunga).
Tune mogu dostići dužinu do 4 m i težinu do 600 kg, što ih uopšte ne ograničava u brzini kretanju kroz vodu (čak i do 70 km/h). Telo im je mišićavo i snažno, vretenastog oblika u srednjem delu uočljivo zaobljeno. Boja mesa tune je uglavnom u rasponu od bledo ružičaste (oko trbuha) do tamno crvene boje (u leđnom pojasu).
U poslednjih 20-ak godina, ova riba je postala jedna od najtraženijih i najcenjenijih u svetu, a interesantan podatak je da se na tržištu prodaje samo 1% sveže tune. Sve ostalo uključuje prodaju mesa tune u konzerviranom stanju.
Zbog svog aromatičnog ukusa, njeno meso je veoma cenjeno u celom svetu, a odresci tune predstavljaju veoma zahvalnu hranu jer drže sitost, a lako se vare.

Losos  (lat. Salmo salar)

Losos je snažna riba iz familije Salmonida. koja ceo svoj život provodi u slanoj vodi, a u slatku vodu migrira samo u fazi mresta (ovakav ciklus reprodukcije je jedinstven u prirodi). Mladi lososi najpre određeno vreme borave u slatkoj vodi (1-3 godine), a potom se sele u more, gde za 1-2 godine postaju polno zreli, dobijajući srebrnu boju (prilikom boravka u moru i uz optimalne uslove moguć je mesečni prirast jedinki i do jednog kilograma).

Kada odrastu i postanu spremni za razmnožavanje, jata lososa kreću sa pučine ka obali, a zatim uzvodno rekama do mesta gde su se izlegli pre određenog broja godina. Lososi se popularno nazivaju “Kraljevi riba”, kako zbog svog ukusnog mesa, tako i zbog veličanstvenih skokova koje izvode plivajući uzvodno ka mestu razmnožavanja (postoje podaci da su zabeleženi skokovi lososa dugi i po 3 m).
Na kraju ove faze, većina jedinki ove ribe strada (pacifički losos), ali iza sebe ostavlja brojno potomstvo.
Losos spada u izrazite grabljivice, ima vretenasto i mišićavo telo aerodinamičnog oblika. Sitne krljušti i izrazito velik riblji mehur su takođe osobenosti ove ribe.
Najpoznatije vrste lososa su: veliki kraljevski losos, atlantski losos, pacifički losos i srebrni losos. Atlantski losos je jedina vrsta koja „posećuje“ Evropu. Norveška, Švedska, Danska, Island, Engleska, Škotska, Irska, severni deo Španije i jugoistočna Francuska su područja sa najvećom populacijom ove, za ribolovce, ali i za gurmane zanimljive i atraktivne ribe.

Gambori (lat.  Parapenaeopsis stylifera)

Gambori pripadaju vrsti morskih račića, nastanjuju ceo Mediteran i mogu se naći na dubinama između 20 i 700 m, ali i na peščano-muljevitom dnu između 100 i 400 m. U srednjem Jadranu žive na dubinama preko 130 m, dok se u južnom Jadranu mogu naći na dubinama od 200 do 400 m.
Ovi veliki, desetonožni ljuskari imaju roza-narandžast oklop i telo crvenkaste boje. Na telu se nalazi uočljiva duga brazda koja počinje kod očiju i pruža se celom dužinom tela. Telo se završava sa malim, oštrim i tvrdim nazubljenim repom.

 Muški primerci gambora mogu narasti do 16 cm, a ženski i do 19 cm dužine. Ipak, najčešći primerci mužjaka su obično od 8 do 14 cm dugi, a ženki od 12 do 16 cm. Veći primerci se uglavnom hvataju u dubljim vodama mora, a životni ciklus gambora traje od 3 do 4 godine.
Gambori imaju specifično i ukusno meso koje je u nekim krajevima veoma često u svakodnevnoj ishrani.

Dagnje (lat. Perna viridis)

Dagnje predstavljaju veoma brojnu i rasprostranjenu vrstu školjki iz priobalnog pojasa Mediterana i Atlantika. Mogu se naći duž celokupne obale Jadrana, ali ih najviše ima u blizini zaslađenih voda i na obalama koje nisu izložene direktnim udarima velikih talasa. Njihovo stanište je najčešće na stenama, molovima, podvodnim stubovima i brodovima.
Obično ih ima u većim kolonijama na dubinama od 0 do 5 m, mada se na nekim mestima, u blizini podzemnih izvora, mogu naći čak i na 40 m dubine.

Spoljašnja boja oklopa dagnji varira od tamno do svetlo modre, u zavisnosti od učestalosti i jačine udara talasa. Unutrašnja strana oklopa je sedefasto bele boje. Malim dagnjama je spoljašnja boja jasno vidljiva, dok je oklop velikih dagnji najčešće obrastao raznim algama ili drugim školjkama.
Svojim bisusnim vlaknima (koja se konstantno regenerišu) se pričvršćuju za podlogu, što im omogućava lagano kretanje i po tvrdoj podlozi.
Dagnje narastu najčešće do 11 cm, mada ponekad dostignu i 15 cm, posebno na određenim mestima gde uspevaju preživeti u dužem periodu.
Dagnje se u nekim krajevima veoma uspešno i uzgajaju, zbog vrlo kvalitetnog mesa koje se često jede i živo,  preliveno samo limunovim sokom. Meso dagnje osim što je ukusno i zdravo, bogato je i vitaminom C, proteinima i raznim mineralima.
Danas, dagnje predstavljaju sastavni deo skoro svakog pakovanja morskih plodova, a mogu se i duži period čuvati u poluobrađenom stanju na adekvatnoj temperaturi.